Како је књига промијенила мој свијет
Александра Чворовић
Сваки живот је једна књига, а мој живот је посебан јер је сачињен од много књига. Била сам осјетљиво дијете, склоно сањарењу, тужна дјевојчица, од које се много тражило, а мало јој се давало. Несвјесно сам покушавала наћи заклон, неку одбрану од хладног свијета без ослонца у људима. Препуштена сама себи, нашла сам своје уточиште међу корицама живописних књига.
Бајке су прве отвориле врата и разиграле машту у безброј чудесних свјетова у којима је све могуће. Како је моју малу душу тјешила помисао да ће све ружно и зло бити кажњено, свака грозота и чудовиште побијеђено, а добри јунаци обасути неизмјерном срећом. Како је ослобађајуће било утонути у књигу и склонити се од свега. У почетку је читање зависило од добре воље других, који нису увијек имали стрпљења и разумјевања за све оно што бих хтјела чути. Било је потребно вријеме да се овлада словима и вјештина читања развије на ниво спонтаности и брзине која не развлачи причу. Како су били слатки сати слободе украдени ноћу испод покривача док цијела кућа спава, а ја тонем све дубље и дубље несагледива пространства људског искуства, приповједачких ширина и невјероватних предјела, што стварних, што раскошних унутрашњих, којих је било колико и звијезда на небу. Како је лако било побјећи из непријатне свакодневнице, нестати сатима, живјети стотине туђих живота, пролазити нека сасвим другачија искуства. А све то се могло постићи једним за мене готово магичним ритуалом, одабиром и отварањем књиге. Библиотеке су постале моја острва спаса, мјеста нестварне тишине у којима хиљаде прича чека отварање портала на корицама, стварни улаз у друге димензије. Мјесечарила сам са Хајди, сањала њене зелене пашњаке. Губила сам главу на Мјесецу са Јаном Бибијаном, и управљала свемоћним оком. Кућу су ми спремали Малик Тинтилинић и Домаћи. Бацила сам се у зечију рупу за Алисом, жељна апсурдних ситуација. Била сам најбоља пријатељица разноразним бескућницима и пустоловима које је описивао Марк Тwаин. Опстала сам на пустом острву са Робинзоном, скакала по дрвећу с Моглијем и Тарзаном. Била сам чудна дјеци из улице јер сам их позивала да се играмо преживљавања у природи много прије него што су постојали риалити програми и „Сурвивор“.
„Читај да би живио“, рекао је Густаве Флауберт. Књига је постала мој живот, пут слободе пролазио је кроз књиге. Моје образовање, посао и животна мисија градила се од књига. Своје мјесто у свијету тражила сам читајући и пишући књиге, истражујући тако најдубље тајне људске душе. Вољела сам тумачити дјела на часовима књижевности, што је привлачило пажњу наставника и вршњака, моје писмене радове слушали су са пажњом, што ми је давало самопоуздање и потврду. Мој пут се сам отварао, свака нова књига била је корак или степеница у правцу формирања једне личности коју су књиге одгојиле. Кажу да су наше најдраже игре у дјетињству путокази наших будућих занимања. Моја игра је била стварање књиге. Писала сам мале књижице, у једном примјерку, које сам данима осмишљавала, исписивала својим несигурним дјечијим рукописом и богато украшавала сликама и цвијећем. Сачувала сам их до данас, стоје у мојој библиотеци ти пожутјели листови изблиједјелих боја, као свједоци истинске посвећености књижевној мисији. Како сам расла и књиге су расле, постајале су све дебље и опширније, преда мном се отварао свијет легенде и фантазије. Маштом сам враћала територију земље Фантазије да спасим јунаке „Бескрајне приче“, путовала кроз „Капије времена“. Усудила сам се да закорачим у непрегледне свјетове Толкиена, дивећи се народима, језицима и мапама које је стварао својом очаравајућом имагинацијом одводећи ме у потраге са хобитима и чуварима прстенова.
