ТРОСТРУКИ ПУТ АЛЕКСАНДРЕ ЂОРЂЕВИЋ КРОЗ УНУТРАШЊЕ ПЕЈЗАЖЕ
Александра Ђорђевић је истакнута списатељица своје генерације, чији рад обухвата дубоке и сложене теме које истражују време, простор и тишину. Њени романи “Девет годишњих доба“, “Транс: Ми у честицама времена” и “Живот после смрти“, представљају троструки пут кроз унутрашње пејзаже, кроз искуства раздвајања, преображаја и трагања за смислом. Њена збирка поезије “Дом” је интимна мапа љубави, порекла и губитка, подељена у три целине: место, човек и језик, као три темеља постојања.
Александра Ђорђевић поред тога што је ауторка, она је и илустраторка сопствених стихова, професорка, сликарка, а затим и врло вредан читалац. Њена способност да дубоко урони у текстове које чита и да их интерпретира на начин који открива нове димензије значења, чини је изузетном у свету књижевности. Управо због тога жеља нам је да чујемо: шта чита, шта у књигама проналази и који критериј примењује при избору. Очекујмо препоруку и коментар о томе шта читање може да буде за живот, за разумевање, за превазилажење.
ДИЈАЛОГ О КЊИГАМА КОЈЕ НАС ОБЛИКУЈУ
У жељи да отворимо простор за дијалог о књигама које нас обликују, волео бих да нам поделиш свој избор за крај овог лета. Наслове које читаш или си недавно прочитала, и који су те на неки начин додирнули, изненадили или остали с тобом? Уз сваку препоруку, можеш додати кратко тумачење: зашто баш та књига, шта си у њој пронашла, на шта те навела да преиспиташ или поново осетиш. Посебно бих волео да чујемо ко је твој фаворит савремене књижевне сцене, било да је реч о домаћем или страном аутору, неком ко те инспирише, ко отвара нове путеве у писању, или ко једноставно уме да каже оно што други не умеју? Твој глас као читаоца је важан, јер долази из професионалног и уметничког искуства, из простора где се реч не само пише, већ и живи.
КЊИГЕ КОЈЕ МОГУ ДА ПРЕПОРУЧИМ
Драго ми је што ме питаш за актуелну лектиру јер све што пређе пет година у мени се расточи и заживи у неком другом облику. Стога се дивим људима који, чак и са неке удаљене временске дистанце, могу до танчина да говоре о делима које су читали и гледали.
Фото: Ники
Последње две књиге које сам прочитала и које могу да препоручим јесу „Живот из засједе“ Анђелка Анушића и збирка поезије „Планетаријум” Зорице Бајин Ђукановић. Обе су ме се дојмиле. Роман развија тему изгнанства и прати једну српску породицу из Книна на Косово, из Косова у Срем, а затим испраћа главног лика у Холандију. Те ратне године су за мене и даље велика енигма са три лица, најмање три истине и много бола и жртава. Како време одмиче, све сам више уверена са га нисмо преживели и молим се да неке нове генерације буду поштеђене бола и мржње. С друге стране, волела бих да негују културу сећања у стилу подизања споменика (буквално и фигуративно) и одавању почасти страдалницима, а мање упирањем прста у групе. Не знам да ли је то могуће, али надам се да јесте. Роман ми је одржао пажњу до самог краја, али последња четвртина, која почиње одласком главног лика у Холандију, јесте за мене нешто слабија од остатка романа зато што је идеолошка подлога у том делу заоштрена. С обзиром на то да се ради о српској породици, која је у рату оштећена, природно је да главни јунак у својој озлојеђености замера непријатељу, осуђује и брани се. Има и светлих тачака, али коначно, ово је српска прича, која осветљава неправде над Србима. Међутим, на неким местима имам утисак да се писцу нешто отело, да ли неко лично незадовољство, да ли страст у одбрани или нешто треће, мени далеко, али у том последњем делу сучељено је наше: сељачко, природно и здраво са западним, модерним, ненормалним. За мој књижевни укус тај потез и приступ су претерано упрошћени, а од књижевности тражим да сагледава комплексност људске природе, друштва, душе. Стилски се свакако уклапа у остатак романа и не сумњам да ће се неком читаоцу баш то свидети. Дијалози су лепо развијени, чувају одлике говорних подручја из којих су ликови, развијају фабулу. Унутрашњу монолози су ефектни, пружају увид у трагику главног лика и издвојени су курзивом. Можда пред крај долази до мало нагомилавања, али ја језику дајем предност, тако да је у мојим очима оправдано. Описа има тек толико да обоје атмосферу, а све друго је исказано кроз говор ликова, темперамент и мноштво хипокористика и деминутива.
Што се тиче Планетаријума, о њему сам писала, те се нећу много освртати. Поезија је писана у слободном стиху, често испрекидане синтаксе, хватајући тренутке. За разлику од класичне поезије, која ми је по форми ближа и којој сам више наклоњена, ова је грађена око сцена, епизода и доживљаја, те евоцира наративни ток. И он ме је увукао у „причу”. Поезија коју чешће читам, па и пишем, изграђена је превасходно од и око сентимента и чини ми се да је то највећа разлика. Подсетила ми је на поезију Питера Томпсона, коју сам преводила, која је мајсторски избрушена и чије се руде тек пажљивим читањем обелодањују. Планетаријум је богат интертекстуалношћу, алузијама, подтекстом и вредан откривања.
Овим двема књигама претходило је филозофско штиво „Библијска религија и потрага за крајњом стварношћу” Паула Тилиха која ми је легла зато што се моменат мог духовног сазревања поклопио са тезама изнетим у њој. Иначе имам на полици увек и неколико „духовних” књига, које интензивије читам за време поста. Ову сам завршила у даху. Први део књиге је уопштен и у њему нисам пронашла питања од велике важности, али у другом делу проблем или парадокс вере је заокружен и продубљен тако да је и дугачки увод добио смисао. Као што је већ на корицама истакнуто, главна теза јесте да „вера подразумева и себе и сумњу у себе“. Допада ми се што аутор мири онтолошко питање са библијским и на неки начин допушта истовремено постојање историјске димензије религије и филозофске, надрелигијске димензије вере. Поготово ми је остало у сећању тумачење детерминизма. Елем, ако дозволимо да постанемо оно за шта смо предодређени, Тилих ту „одлуку” тумачи као милостиву. Ако пак „одлучимо”, упркос звездама, да пођемо путем против своје природе, такву „одлуку” он карактерише као безумну, донету у стању демонске поседнутости. Надаље, ако се осврнемо на данашњицу и тако много изгубљених душа, сматрам да ово виђење добија на тежини.
Још један роман који је остао у мени јесте „Американа” нигеријске списатељице Чимаманде Нгози Адичи, која у овом хибридном делу културолошки спаја три континента: Африку, Америку и Европу. Ифемелу је млада Нигеријка која одлази у Америку и од своје прве (праве) љубави, Обинзеа. Он одлази у Енглеску. Свако пролази кроз своја искушења и страдања, суочава се са расизмом, носталгијом, учи и сазнаје и што жели и што не жели да би се на крају обоје обрели у домовини, рањени, кроћени, али богатији. У суштини, Американа је љубавна прича која открива тежину одрастања у хијерахијски постављеном коруптном друштву у ком биготизам, шовинизам и непотизам диктирају породичну динамику. Прича је препуна контраста, откривања и отварања, како у погледу развоја жене, тако и у погледу огољавања грехова савременог човека. Садржи много људске несреће, сировог живота и беспоштедног рада. Дијалози су интелигентни и виспрени, описи виртуозни, елегантни и нежни, језик софистициран. Много пута сам могла да се поистоветим са главном јунакињом у погледу идентитета и друштвених прилика у Србији у време свог детињства. Такође, главни ликови тематизују елитизам и снобизам књижевности, као и различита читања и вредновања. У тим деловима су врло лепо осликане разлике у читалачким сензибилитетима, као и додирне тачке између утилитаризма и ларпурлартизма.
Код куће ме још чекају Муракамијева трилогија и збирка резова и кратких прича „Дан је могао да почне“ Жељке Аврић. Њеној поезији се радо враћам, а много ме привлачи и жестина у песмама Николе Трифића. Нешто класичнији, а близак по сензибилитету, јесте Марко М. Марковић. Милена Станојевић ми је дугогодишњи пријатељ и радо читам њену прозу и поезију, а то је потпуно другачије искуство јер су нам животи толико испреплетани. Почела сам да читам и роман „Мартин удио“ Сање Савић Милосављевић и већ ми се много допада. Имам жељу да откријем ову списатељицу. На дугогодишњи наговор мужа и деце читам Харија Потера и одушевљена сам проповедним техникама ауторке. Отпор читању овог серијала дугујем свом предубеђењу да фантазију радије гледам. Видећемо како ће се та авантура завршити. Не зазирем од белетристике, лаке литературе и сл. Заправо не ценим књиге по њиховом домети о дубини, већ по ономе што су у датом теенутку у стању да ни пруже или не. Волим све што је за децу. Ето, да не заборавим Стефана Тићмија, као једног од млађих савремених гласова. Нећу више да вам причам, читајте.
