OJKAČA – GLAS IZ PRAISKRE
Postoje pesme koje se pevaju iz grla, i postoje pesme koje se pevaju iz prostora između svetova. Ojkača pripada ovoj drugoj vrsti, onoj koja se otkriva; koja ne pripada samo narodu, nego i kosmosu; pesmi koja pronalazi izvođača. U krajevima gde su Srbi Krajišnici vekovima čuvali svoje ognjište, gde se vetar prelama preko brda kao da nosi poruke iz davnina, ojkača je opstala kao glas koji ne pripada samo zemlji. Ojkača je, kako su govorili stari, odjek praiskre, praiskonskog izvora iz kojeg je čovek došao na planetu, i u kom se čuva tajna njegovog unutrašnjeg ritma.
U toj pesmi nema ukrasa, razmetanja, niti želje da se impresionira. Ona je gola, iskonska, ogoljena do kostiju zvuka. I baš zato je moćna. Jer samo ono što je ogoljeno može da bude istinito. Samo ono što je istinito može da bude kosmičko.
Kosmička vibracija u ljudskom glasu
Kada Krajišnik zapeva ojkaču, njegov glas ne ide samo napred, ka slušaocu, nego i nagore, ka nebu, i naniže, ka zemlji. Taj glas se širi u tri pravca istovremeno, kao da traži svoje poreklo. U tim dugim, razvučenim vokalima, u tom „ooj“ koje traje duže nego što bi trebalo, krije se nešto što prevazilazi tehniku i prelazi u sferu nevidljive energije.
Stari su govorili da se u tom glasu hvataju vibracije koje nisu ljudske. Da se u trenutku pojenja otvara kanal između čoveka i kosmosa, i da se kroz taj kanal spušta poruka, u emocionalno polje gde se sabiru duša i telo. Nije to trans, ni magija, niti čudo. To je uranjanje u kosmičku simfoniju, u orkestar koji svira bez instrumenata i dirigenta, bez početka i kraja.
Ojkača je, u tom smislu, više slušanje nego pevanje. Onaj koji peva zapravo sluša sebe kako postaje deo nečeg većeg. On ne proizvodi zvuk, on ga oslobađa.
Mesto odakle dolazi glas
Predanje o praiskri nije zapisano u knjigama, već u pamćenju naroda. To je ona vrsta znanja koja se ne prenosi rečenicama, nego osećajem. Praiskra je, prema starim pričama, deo kosmosa iz kojeg je čovek došao na Zemlju. U vedrim zvezdanim noćima upirali bi prstom u sazvežđe Vlašić ili kako ga moderna nauka naziva Plejade. Mesto praiskre, tačka iz koje dopire vibracija, stanje ili izvor više nego prostor iz kog dolazi glas.
U toj iskri, u tom praiskonskom svetlu, čuva se frekvencija ostala čoveku kao uspomena na poreklo. I samo retki mogu da je čuju. Još ređi mogu da je ponove. A najređi , oni koji pevaju ojkaču, mogu da je ožive.
Zato se kaže da ojkača nije nastala. Ona je oduvek postojala i u svom postojanju čekala glas koji će je prepoznati.
Slobodna energija koja oblikuje čoveka
U vremenu kada se svet ubrzava, zvukovi gomilaju i buka pretvara u svakodnevicu, ojkača deluje kao povratak tišini, ali to je tišina koja se čuje. Stanje u kom čovek može da oseti nevidljivu energiju koja ga oblikuje.
Ta energija nije mračna ni svetla, ni dobra ni loša. Ona je slobodna. Ona je ono što čoveka čini čovekom, sposobnost da oseti ono što se ne vidi, da razume ono što se ne izgovara, da primi poruku koja ne dolazi spolja, nego iz celine kojoj pripadamo.
Kada se ojkača zapeva, ta energija se pokrene. Ona prolazi kroz grlo, kroz grudni koš, kroz stomak, kroz kosti. Ona menja raspoloženje, utiče na senzibilitet, otvara vrata koja su u svakodnevici zatvorena. Čovek ne postaje čudesan, postaje svoj i iskonski.
Pojanje kao povratak sebi
U modernom svetu, gde se sve meri, gde se sve objašnjava, gde se sve racionalizuje, ojkača ostaje kao otpor, dokaz da postoje stvari koje se ne mogu svesti na formulu, niti objasniti naukom, a još manje zatvoriti u definiciju.
Pojanje ojkače ne gledamo kao performans, čak ni kao nastup. Nije umetnički čin u populističkom smislu. To je povratak sebi, trenutak u kom čovek prestaje da bude posmatrač i postaje učesnik kosmičke igre. Delić vremena u kom se briše granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
Zato se može reći da je ojkača stanje, a ne pesma!
Mistifikacija kao čuvanje tajne
U želji da se sve objasni, svet je izgubio sposobnost da čuva tajnu. A ojkača jeste tajna. zato što je neuhvatljiva i što je neizreciva.
Mistifikacija u ovom slučaju nije preuveličavanje, izmišljanje ili romantizacija. To je način da se sačuva ono što se ne može racionalizovati. Način da se prizna da postoje stvari koje prevazilaze čovekovo razumevanje i da se oda poštovanje glasu koji nije samo zvučna vibracija.
Jer ako se ojkača svede na tehniku, ona umire. Ako se svede na folklor, pretvara se u dekor. Ako se svede na tradiciju, postaje prošlost. A ojkača je sve osim prošlosti. Ona je sadašnjost!
Glas koji traje duže od vremena
Ojkača je dokaz da čovek nije samo biće zemlje, nego i biće kosmosa. U njemu je frekvencija koja ga povezuje sa višom silom. Glas u „ojkanju“ je most između vidljivog i nevidljivog, a pesma molitva, koja budi sećanje. Zvuk takve simfonije je energija za oblikovanje duše.
U svetu koji se menja brže nego ikada, ojkača ostaje kao podsetnik da postoje stvari koje ne podležu promeni, zvuci koji traju duže od vremena i vibracije koje ne prestaju ni kada glas utihne.
I zato, kada Krajišnik zapeva, ne peva samo on. Peva kosmos kroz njega, praiskra i praiskonska energija koja je u čoveku ostala kao najdublja istina.
A čovek, makar na trenutak, postaje ono što je oduvek bio. Glas koji pripada zvezdama!
Ilija Šaula 16.decembar 2025. – Inđija
