MAJA KOLUNDŽIJA ZOROE: MONODRAMA “ISKRA”

Sa glumicom Majom Kolundžijom Zoroe razgovarali smo o njenom izbegličkom putu, emocijama i izazovima koje je nosila, kao i o tome kako su ta iskustva inspirisala njenu monodramu „Iskra“, posvećenu majci Nikole Tesle. Ljubav prema glumi i duboko poštovanje prema kulturnom nasleđu čine osnovu njenog stvaralačkog puta, a njene reči prenose snažnu poruku o važnosti očuvanja identiteta, vrednosti i sećanja kroz umetnost. Redakcija Književnog ESNAF-a zahvalna je Maji na izdvojenom vremenu i podršci u radu ESNAF-a.

Razgovarala: Neda Gavrić

Na koji način su Vaša lična iskustva iz perioda izbeglištva  oblikovala Vašu ličnost, vrednosti i način na koji izražavate sebe kroz umetnost?

Ja sam morala da napustim rodni dom na svoj osamnaesti rođendan, rekla bih da sam tada već bila formirana kao ličnost. Ipak, to iskustvo bilo je neočekivano, mogla bih da kažem i nadrealno. Iako smo godinama živeli u ratniom okruženju, nisam mogla ni da zamislim da ćemo morati da napustimo naša ognjišta. Mislim da se nisam promenila u odnosu na životne vrednosti, možda sam u određenoj meri promenila prioritete. Isto bih mogla da kažem i za umetniški izraz, kod glume je, naravno, važna suština, ali je nemoguće da je odvojimo od forme pa se trudim da ispunim oba kriterijuma.

Šta Vam je bilo najteže da ostavite za sobom iz Vašeg doma, i na koji način ste uspeli da se nosite sa tim gubitkom? Kako i koliko su ti osećaji i sećanja uticali na Vaš lični i umetnički razvoj tokom vremena?

Ako govorimo o materijanim stvarima, nisam mnogo patila za gubitkom, samo ponekad bih se u prvim godinama po dolasku u Srbiju, kada smo oskudevali u mnogim stvarima, setila novih Starki, patika koje su ostale kod kuće. Ono što mi je zaista nedostajalo su životinje koje smo morali da ostavimo, mačka koji je bio moj ljubimac i starog psa. Verovatno me je to, na neki način, trajno oblikovalo i nateralo me da preispitujem sebe.

Šta Vas je inspirisalo i motivisalo da se posvetite glumačkom pozivu, i kako ste se nosili sa složenim emocijama koje su proizašle iz vašeg izbegličkog iskustva dok ste tumačili uloge koje zahtevaju različite emocionalne nijanse? 

Želja da se bavim glumom javila se mnogo ranije, još u ranom detinjstvu. Čini mi se da sam oduvek maštala da postanem glumica. U početku je bilo i razočarenja, u osnovnoj školi me isprva nisu primili u dramsku sekciju što mi je bilo nezamislivo. Naravno, tada je proradio inat. Prilikom tumačenja uloga, važna su iskustva iz tog perioda, ali i sva druga, stečena tokom života. Dubina emocije je, verovatno, nešto sa čime se čovek rađa, a kroz rad na sebi može da se artikuliše i uverljivo prenese na publiku.

Monodrama „Iskra“ nosi posebnu simboliku i duboko značenje. Šta Vas je navelo da izaberete temu majke Nikole Tesle, i na koji način ste želeli da prenesete poruku i emocije koje ta priča nosi? 

Možda će zvučati neverovatno, ali ideja da napravim Iskru, došla mi je kroz san. Trebalo je dosta vremena da se priča uobliči, od ideje do realizacije nešto više od tri godine. Želela sam da Đuku Teslu predstavim, pre svega, kao majku. Majku koja godinama vodi unutrašnju borbu i pati za svojim sinom koji je u tuđini.  Njena priča je univerzalna, priča svih majki čije dete je daleko i koja ima samo jednu želju, da ga vidi još jednom pre nego što napusti ovaj svet. Ona se dotiče i filozofskih tema, ljudske sebičnosti, smisla života, Boga.

Kako je Vaša uloga u  „Iskri“ uticala na Vaš pogled na sopstveni identitet i osećaj pripadnosti?

Ne bih rekla da je Iskra promenila moj odnos prema identitetu i pripadnosti, to je nešto što sam oduvek duboko osećala. Ipak, rad na predstavi, podrazumeva detaljno istraživanje, pa sam saznala mnoge stvari vezane za taj period, kraj, društvene odnose i dobila priliku da sagledam jednu porodicu, ali i ceo jedan narod iz novog ugla.

Koje vrednosti smatrate da nosite u sebi kao deo svog naroda i kulture, i na koji način ih izražavate i promovišete kroz svoj umetnički rad?

Svi mi nosimo nasleđe naroda kome pripadamo i rodnog kraja, a tokom  života oblikuju nas događaji i ljudi kojima smo okruženi. Sam izbor teme govori o mom odnosu prema tim vrednostima i potrebi da se one naglase i predstave publici.

„Iskra“ se izvodi u mestima gde su nekada živeli Srbi, od kojih su mnogi tek nedavno ili u poslednje vreme počeli da se vraćaju na svoja ognjišta. Kako se osećate kada igrate pred povratnicima, i kakve reakcije i emocije primećujete kod njih? Kakva je ta specifična veza između izvođača i publike u tim povratničkim sredinama?

Za nepunih godinu dana, Iskru smo igrali 62 puta, od čega je dobar deo bio upravo u mestima gde su Srbi nekada živeli u mnogo većem broju. Bez obzira na broj ljudi, uvek sam nailazila na iskrenu podršku. Često su to ljudi koji nemaju priliku da gledaju pozorišne predstave, ali  njihovo razumevanje i spremnost da sa mnom podele emociju su neprocenjivi. Događaji od pre par decenija, ali i ranije, naterali su mnoge da napuste svoja ognjišta i sreću potraže daleko od rodnog doma pa je tema Iskre bliska većini.

Po Vašem mišljenju, koje su to najvažnije lekcije koje možemo izvući iz istorije?

Mislim da je jedna od lekcija koju bismo trebali da zapamtimo da imamo čime da se ponosimo i treba da ističemo ono najbolje, ali moramo da pamtimo i naše greške i trudimo se da ih ne ponavljamo. U našem narodu, kroz istoriju,  ima toliko velikih, časnih ljudi čije životne priče treba da budu ispričane na ovaj ili neki sličan način.

Kako zamišljate da će Vaša umetnost uticati na buduće generacije? Na koje načine vaša dela mogu inspirisati, podsticati promene ili podsećati na važnost očuvanja identiteta i vrednosti? 

Ne želim da zvučim poretenciozno, ali vidim ovo kao neku vrstu misije, nešto što će, bar na trenutak, podići svest, izazvati osećaj ponosa i pripadnosti. Ako nešto od toga može da ostavi trajni pečat, mislim da bi moja misija bila ispunjena.

Koja bi bila poruka za one koji prate Vaš umetnički rad i žele da razumeju dubinu i iskrenost stvaralaštva koje proizlazi iz srca jednog naroda? Šta želite da prenesete i ostavite kao nasleđe novim naraštajima kroz svoju umetnost?

Istorija i kultura našeg naroda je duga i bogata, oblikovana različitim, često veoma dramatičnim, događajima. Neki od tih događaja, činjenica, ličnosti su ostali skrajnuti, a zaslužuju da se o njima sazna nešto više. Najvažnija poruka bila bi da istražuju, da uče i da svoja saznanja dele sa drugima.