NEBOJŠA KRLJAR- ZLATNI KRST

Još se se­ćam sta­re ku­će, maj­ke. Su­ze sa­me kre­nu kad se se­tim ka­ko sam oti­šao. Po­sled­nje, le­de­no zim­sko ju­tro, pa­ra vo­zo­va, a kroz tu pa­ru je tut­njao san o no­vom ži­vo­tu. Ni­sam znao gde će me put od­ve­sti, ni gde, ni ko­me. Te ko­ra­ke, ta­da na­pra­vlje­ne, ni­sam si­gu­ran da li bih opet po­no­vio. Sve što sam vo­leo, osta­lo je u se­lu za mnom. Mo­ja maj­ka, iko­na Ar­han­ge­la Mi­haj­la, je­di­no je krst tu sa mnom. Njoj je osam­de­se­ta sa­da, ži­va je, či­sti ono ni­sko pred­so­blje i sta­vlja ta­mjan po­vrh ža­ra u ka­di­o­ni­ci, kao i sva­kog ju­tra. Lik joj mo­žda ne­ću pre­po­zna­ti, ali oči, oči bih joj pre­po­znao međ` hi­lja­du. Onu iskre­nost, do­bro­tu i smer­nost mo­raš s ro­đe­njem po­ne­ti, a on­da ga­ji­ti ka­ko je sa­mo ona to ume­la. One iskre ra­do­sti s pr­vim do­brim oce­na­ma iz ško­le, pr­vim ra­nim tre­šnja­ma ko­je sam na­šao uz put, pr­voj sim­pa­ti­ji o ko­joj sam joj go­vo­rio, te tre­nut­ke ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Sve ove go­di­ne, sa­mo mi je taj po­gled tre­bao da me ohra­bri, po­gu­ra, opo­me­ne, ni­šta vi­še. Još ma­lo je osta­lo do le­ta i ne znam za­što ovo pi­šem, ni­kad se ni slič­no ni­sam ose­ćao. Ma­le su gru­di za mo­je sr­ce sa­da. Sud­bi­no, do­ve­la si me dov­de kroz ne­bro­je­no tam­nih vi­la­je­ta, sad je vre­me da se vra­tim na­zad. Sve­ti­njo, ti ćeš si­ja­ti pu­nim sja­jem k`o ne­kad, a ja ću… mo­ju, ja ću vi­de­ti mo­ju maj­ku naj­zad. Do­sta je bi­lo hi­ta­nja na­pred, ve­ro­vao sam da naj­mi­ri­sni­je ru­že cve­ta­ju na ne­pre­gled­nim pro­stran­stvi­ma iza ho­ri­zon­ta, bio sam ta­ko mlad i slep da vi­dim da su one naj­lep­še bi­le tu is­pod pro­zo­ra mo­je rod­ne ku­će.

Bol i strah mi opet pro­ži­ma­ju gru­di… da mi je još jed­nom vi­de­ti maj­ku i sjaj kr­sta kao ne­kad.

Autor

GLAVA 1

Godine gradile, a tren odneo

Ta­mo je sve po­če­lo, dav­ne 1930, u tom ma­lom se­lu pod­no Go­ča. Brd­ski pre­de­li be­hu ob­ra­sli uglav­nom bu­ko­vom i hra­sto­vom šu­mom sa iz­ra­zi­to bo­ga­tim ži­vo­tinj­skim sve­tom. Mio zvuk pti­ca, po ko­ji oti­sak vuč­je ša­pe i ko­pi­ta srn­da­ća u ze­mlji po­kraj pu­ta, bla­tom za­ma­za­na sta­bla če­ša­njem di­vljih svi­nja su bi­li deo sva­ko­dne­vi­ce me­šta­na se­la. Bla­ge pa­di­ne pod šlji­vi­ci­ma i vi­no­vom lo­zom, od šlji­va je naj­bo­lje uspe­va­la dže­na­ri­ka, a od gro­žđa se ga­jio pi­not, ru­ži­ca i ži­lav­ka zbog ot­por­no­sti na ni­ske tem­pe­ra­tu­re to­kom ja­ko du­gih zi­ma u ovom kra­ju. Bo­ga­ta i plod­na do­li­na oko Mo­ra­ve je hra­ni­la sva glad­na usta pre­le­pom cr­ve­nom pa­pri­kom, be­lim ži­tom i pa­su­ljem. Bla­gi i vred­ni lju­di, sla­vi­li su Bo­ga i mo­li­li se za ži­vot i zdra­vlje, a pri­ro­da je da­la do­volj­no i za sva­ko­ga. Sve to u vre­me ja­ke eko­nom­ske kri­ze, ka­da su se svet­ski mag­na­ti tog cr­nog pet­ka hva­ta­li za gla­ve i bro­ja­li iz­gu­blje­ne mi­li­o­ne. U se­lu, gde ni­ko još ni­je čuo za ber­zu, ni za bi­lo ko­ju od tih kom­pa­ni­ja, ni za bi­lo ka­kvu kri­zu od kra­ja Ve­li­kog ra­ta.

Ško­la sa­mo što be­še omal­te­ri­sa­na. Do­mar je no­ve klu­pe rev­no­sno po­sta­vljao pod ko­nac, dok je uči­te­lji­ca Ol­ga glan­ca­la sli­ke kra­lja Alek­san­dra i nje­go­vog oca Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Dvo­ri­šte fi­no po­ko­še­no, a ta­ra­ba po­pra­vlje­na i na­no­vo kre­če­na. Vo­lov­skim za­pre­ga­ma do­ve­zen je pe­sak sa Mo­ra­ve i ra­sut od glav­nog pu­ta do sa­mog ula­za. Pred ško­lom na­me­šta­ju bi­nu, jer u se­lo do­la­zi ne­ki kra­ljev či­nov­ni­čić da ot­ku­ca pr­vo zvo­no u ob­no­vlje­noj ško­li. Kre­nu­la je pri­ča da je va­žni­ji neg što za­pra­vo je­ste, pa se oku­pi­lo do­sta na­ro­da, i ko tre­ba i ko ne tre­ba. Ga­zda To­mi­slav za­do­vo­ljan tr­lja ru­ke, du­ćan ras­pro­dat skoro ceo, kao u vre­me av­gu­stov­skog sa­bo­ra. De­voj­ke u na­rod­noj no­šnji do­če­ku­ju va­žne zva­ni­ce i ras­po­re­đu­ju ih u pr­vi red is­pred bi­ne. Pri­sti­žu po­la­ko op­štin­ski či­nov­ni­ci, se­o­ske gla­ve­ši­ne iz bo­ga­ti­jih po­ro­di­ca su već za­u­ze­li svo­je me­sto. Če­ka se sa­mo da is­tu­pi kra­ljev či­nov­nik i pro­gla­si ško­lu otvo­re­nom. Ka­žu da mu se odu­žio put vo­zom iz La­po­va, pa za­to ce­la ce­re­mo­ni­ja ka­sni. Na­rod se već be­še us­ko­me­šao kad od­ne­kud iz­bi du­go oče­ki­va­ni go­spo­din. Ode­ven u voj­no, pa­rad­no ode­lo, ne­što du­žih ru­ka­va ne­go ina­če, za­ja­pu­re­nog li­ca i raz­ba­ru­še­ne ko­se od spa­va­nja, sta­de na­sred bi­ne. Se­lja­ci ko­ji su ima­li voj­nič­kog is­ku­stva po epo­le­ta­ma shva­ti­še da ovaj i ni­je to­li­ko va­žan, pa po­je­di­ni po­če­še pri­lič­no gla­sno da se sme­ju či­nov­ni­ko­vom iz­gle­du. Nje­gov una­pred pri­pre­mlje­ni go­vor se­lja­ci is­pra­ti­še apla­u­zom, ma­da ga mno­gi ni­su ni­ti ču­li, ni­ti raz­u­me­li. Od­zvo­ni zvo­no tog pr­vog sep­tem­bra 1930, a de­ca mu­nje­vi­to po­hi­ta­še u ob­no­vlje­nu ško­lu. Uva­že­ni gost sa osta­lim zva­nič­ni­ci­ma na­sta­vi svoj put ka obli­žnjoj se­o­skoj cr­kvi. Ka­žu da je i kralj znao za le­po­tu cr­kve u na­šem me­stu, te da je on lič­no tra­žio da naj­bo­lji liv­ci na­pra­ve zlat­ni krst za nje­nu ku­po­lu.

Ško­lu is­pu­ni deč­ja gra­ja, a tek dvadesetak đa­ka. Bilo je još de­ce u se­lu, al’ bilo je i sta­rih obi­ča­ja i na­vi­ka pre­ma ko­ji­ma je od­lu­ka o po­ha­đa­nju ško­le bi­la pre­pu­šte­na slo­bod­noj vo­lji ro­di­te­lja ili sta­ra­te­lja. Te go­di­ne, go­to­vo tre­ći­na se­o­ske de­ce ni­je kre­nu­la u ško­lu. Uglav­nom su to bi­le de­voj­či­ce. Po tom obi­ča­ju se zna­lo, naj­sta­ri­ji sin ide u ško­lu dok se ne opi­sme­ni, a za­tim uz oca, da l’ na nji­vu, da l’ put šu­me, a naj­sta­ri­je žen­sko de­te osta­je u ku­ći sa maj­kom i uči od nje ško­lu. Rev­no­sno uče­nje i vi­so­ke ško­le bi­le su uglav­nom na­me­nje­ne mla­đim si­no­vi­ma i kće­ri­ma. Od ča­sa do ča­sa, vla­dao je ta­jac u ma­le­noj se­o­skoj ško­li. Dre­ke i ci­ke bi­lo je na pre­tek na pu­tu do ku­će. De­ca su se nad­i­gra­va­la u ne­bro­je­no ra­znih iga­ra, vra­go­li­ja i pre­pri­ča­va­nju čud­nih i stra­šnih pri­ča ko­je su ču­li od od­ra­slih. Uvek je bi­lo va­žno ko će po­be­di­ti u kup­ka­nju ora­si­ma, ko će se naj­br­že us­pe­ti uz dr­vo i po­kra­sti ja­ja iz svra­či­jeg gne­zda. Pri­ča o ta­mo ne­kom Ma­ti ko­ji se por­vao sa Goj­kom sa vi­šeg sa­o­bra­ćaj­nog te­ča­ja već se go­di­na­ma pre­pri­ča­va, kao i da je de­da gr­ba­vog Dan­ka vi­deo dre­kav­ca ka­da se vra­ćao iz vo­de­ni­ce, pa je za­to Dan­ku po­sle na­ra­sla gr­ba na de­snom ra­me­nu.

Mi­le, Tri­ša i Ste­vo pr­vi ule­to­še u uči­o­ni­cu i za­u­ze­še po­sled­nje klu­pe. Ši­ba im ni­je bi­la ne­po­zna­ta, ali baš za­to, što da­lje – to bo­lje. Aca, ma­min me­zi­mac i je­din­če ugled­ne po­ro­di­ce, be­še do­pra­ćen ce­lom svi­tom rod­bi­ne i po­sta­vljen u pr­vu klu­pu do uči­telj­skog sto­la. Če­tvr­ti raz­red be­še spo­jen s dru­gim. Se­lo ni­je bi­lo ma­lo, ali iz­gi­be mno­go do­bro­vo­lja­ca u Ve­li­kom ra­tu, naj­vi­še mu­ška­ra­ca, ta­ko da je se­lo bro­ja­lo ve­li­ki broj udo­vi­ca. Gru­pu đa­ka mla­đih raz­re­da pred­vo­di­o je Mi­ša, ra­ba­dži­jin sin, krup­ni­ji no Mi­le i Ste­vo za­jed­no, iako su ovi bi­li dve-tri go­di­ne sta­ri­ji. Ste­vo ni­je bio na­klo­njen uče­nju, te mu ovo be­še dru­gi put da ide u za­vr­šni raz­red. So­nja je bi­la je­di­no žen­sko u dru­ži­ni. Pla­vo­ko­sa, sit­ne gra­đe, ali krup­nih, pla­vih, lju­bo­pi­tlji­vih oči­ju. Vr­lo le­po vas­pi­ta­na, iako joj maj­ka ni­je išla u ško­lu. So­njin otac bio je koc­kar i pro­bi­svet. Pri­ča­lo se da se koc­kao sa Ci­ga­ni­ma, te da su ga na kra­ju i ubi­li u jed­noj bir­ti­ji na­do­mak Kra­lje­va. Ne spo­me­nuh još Ljup­če­ta. On je bio pri­ve­zak svi­ma, čak i So­nji. Je­di­no ga je ona i bra­ni­la od po­me­nu­tih man­gu­pa iz raz­re­da. Naj­o­mra­že­ni­ji me­đu de­com be­še Aca, sa­mo je on imao štam­pa­nu sve­sku, lep­tir-ma­šnu, ci­pe­le i obrok u ruk­sa­ku sva­kog da­na. Jed­nom, Tri­ša, ko­ji je bio sav sr­čan i sr­dit, od­va­li Aci ta­kvu ša­mar­či­nu sa­mo za­to što ni­je hteo sa osta­li­ma po­de­li­ti pi­tu sa vi­šnja­ma. Ka­da je raz­mo­tao ka­ri­ra­nu ma­ra­mu, le­po se vi­de­lo da je bi­la do­volj­no ve­li­ka da bi se svi mo­gli osla­di­ti.

Naj­vič­ni­ji u pen­tra­nju je bio Ljup­če. Sva­ka svra­ka i de­tla je zna­la nje­gov lik. Učio je i osta­le ka­ko i na ko­ju gra­nu va­lja sta­ti, ko­ju pre­sko­či­ti, a na ko­ju se sa­mo oslo­ni­ti. Otac mu je ne­ki cir­ku­zant, pa je to valj­da na nje­ga povuk`o, a maj­ka mu ra­di u du­ća­nu. Jed­nog da­na Stevo i Ljup­če po­pe­še se na orah iza sta­re ba­ru­ta­ne. Tre­ba­lo im je za kup­ka­nje jer im tog da­na u ško­li Tri­ša sve po­ku­pi. Sta­blo je bi­lo sta­ro bar dve sto­ti­ne go­di­na, a go­vo­ri­lo se u se­lu da ga je za­sa­dio ne­ki tur­ski pa­ša dok je bo­ra­vio i le­čio se na banj­skim iz­vo­ri­ma le­ko­vi­te vo­de.

– Aj­de, ma­li! Si­ro­vo je dr­vo. Ga­zi kud ho­ćeš – so­ko­lio ga je Ljup­če, a Ste­vo ga uda­ri po no­ga­ma i pr­ko­sno mu od­go­vo­ri:

– Ko­me ti ma­li? Ve­ći sam za tri pr­sta naj­ma­nje! A i ko ka­že da se ti bo­lje ču­ke­riš od svih nas?

– Ha, ha, ja sam mo­žda naj­ma­nji, ali sve ra­dim bo­lje od vas. Br­ži sam za ko­rak od Tri­še, kad se kup­ka­mo uvek sku­pim je­dan orah vi­še od Tri­še, a od vas osta­lih i da ne pri­čam.

– Ja­oj, ka­ko la­žeš! To što si bo­lji od Tri­še svu­da za po­ma­lo, to ne zna­či da si bo­lji i od me­ne. Gle­daj sad! Znam ovaj orah kao svoj džep.

Po­u­čen pret­hod­nim is­ku­stvi­ma i po­na­ša­njem gra­na po ko­ji­ma je Ste­vo ga­zio, Ljup­če mu do­vik­nu:

– Ne bu­da­li! Ajd po­la­ko za mnom.

Ste­vo ni­je ma­rio za to. I da­lje je bio oran da do­ka­že pred Ljup­če­tom da je on ipak bo­lji i spret­ni­ji od svih osta­lih, te po­la­ko po­če da pre­ska­če Ljup­če­ta ko­ji je bio na gra­ni iznad nje­ga.

– Vi­de­će svi ko se bo­lje pen­tra.

– Lu­da­če, ne­maš go­re ni dva ora­ha. Sve je ve­tar odu­vao – Ljup­če se na­sme­ja gla­sno.

– Ima, ima. Pu­ne gra­ne! Gle­daj onu ta­mo! – na­sta­vi da se pen­tra pre­ma vr­hu, po­ka­zu­ju­ći ru­kom na uda­lje­ne gra­ne.

– Po­le­te­ćeš, a ne­maš kri­la. Ne idi ta­mo! – ovo je već zvu­ča­lo kao Ljup­če­to­vo upo­zo­re­nje, ta­ko­re­ći na­red­ba.

– Znaš li ti da su me­ni ko­sti šu­plje kao svra­ki?

– Svra­ka je te­bi po­pi­la mo­zak. Vra­ćaj se na­zad! – za­bri­nu­tog po­gle­da, Ljup­če je pra­tio sva­ki ko­rak ko­ji je Ste­vo pra­vio.

Gra­ne po ko­ji­ma je Ste­vo ga­zio, sa­vi­ja­še se kao vr­bo­vo pru­će. Vo­đen ne­kom ja­kom že­ljom da se do­ka­že, pro­sto je le­pr­šao po gra­na­ma sta­rog ora­ha. Ov­de-on­de, je­dan po je­dan orah, Ste­vo na­ku­pi pu­ne dže­po­ve.

– Aj­de, sva­ka ti čast! Ajd sad si­la­zi po­la­ko. Dan ti tre­ba po­pe­ti se na vrh, a dva da siđeš. Ta­ko je moj de­da go­vo­rio – opet kroz bla­gi osmeh po­če da go­vo­ri Ljup­če.

Iz da­lji­ne se pri­bli­ža­vao ne­ki sta­ri­ji čo­vek, bla­go po­vi­je­nih le­đa, ko­ga oni ni­su ni opa­zi­li. Ste­vo je po­ku­ša­vao da po­ku­pi i po­sled­nje ora­he sa sa­mog vr­ha i onih naj­ta­njih gra­na. Šu­šti kro­šnja na la­ga­nom po­ve­tar­cu, a i ono ma­lo već po­žu­te­log li­šća, Ste­vo kru­ni sad već ne­spret­nim ko­ra­ci­ma. Pri­me­ti Ljup­če da se tan­ke gra­ne vr­lo la­ko kri­ve pod Ste­vi­nim no­ga­ma, ali pri­me­ti i jar­ko ru­me­ni­lo na Ste­vi­nom li­cu. Gra­na na ko­joj je sta­jao sad se već pre­vi­še is­kri­vi­la, su­va ko­ra po­če da se dro­bi i ot­pa­da. Po­ku­ša ru­ka­ma da se do­če­pa pr­ve čvr­šće gra­ne, kre­nu da po­vu­če ko­rak na­zad, ali pre­sud­na gra­na pod nje­go­vim no­ga­ma po­če da iz­da­je. Pre ne­go što je Ljup­če bi­lo šta iz­go­vo­rio, gra­na se pre­lo­mi. Očaj­nič­ki, Ste­vo po­ku­ša da zgra­bi bi­lo ko­ju dru­gu ta­nju gra­nu, ali bez uspe­ha. Za tren oka, te­lo de­ča­ka do­če­ka ka­me­ni­to tle i opa­lo li­šće.

– Ste­vo, lu­do, do­bro li si? – po­če Ljup­če hi­tro da si­la­zi sa dr­ve­ta.

Ga­le vo­de­ni­čar, So­njin de­da, be­še sta­rac ko­ji im se pri­bli­ža­vao. Valj­da je orah bio nje­gov, ma­da su po­se­di iza ba­ru­ta­ne ne­kad bi­li op­štin­ska imo­vi­na. Vi­de ih i po­tr­ča ko­li­ko je mo­gao pre­ma nji­ma. Gun­đao je u bra­du Ga­le dok se pri­mi­cao de­ča­ci­ma. Spre­miv­ši se već da odr­ži bu­kvi­cu i jed­nom i dru­gom, sko­ro da i ne pri­me­ti ka­ko su de­ča­ci ta­ko br­zo si­šli sa dr­ve­ta. Ka­ko je do­hva­tio Ljup­če­ta za krag­nu, ta­ko ga je i pu­stio. Ste­vo se ni­je mi­cao. Ga­le­tov po­ziv upo­moć i Ljup­če­tov plač za tren oku­pi bar de­set lju­di ko­ji u ču­du gle­da­še šta se upra­vo zbi­lo. Po­sla­še ne­kog br­že-bo­lje po vi­da­ra, jer se­lo još uvek ni­je ima­lo le­ka­ra.

Dva da­na je Ste­vo bio u po­lu­sve­sti s vi­so­kom tem­pe­ra­tu­rom. Do­nji deo le­đa i obe bu­ti­ne su bi­li još po­pri­lič­no na­te­če­ni. Pod­li­vi zgru­še­ne kr­vi su bi­li naj­i­zra­že­ni­ji na de­snoj bu­ti­ni. Ni­šta ni­je jeo, čak ni pe­če­ni ku­ku­ruz i ke­ste­nje ko­je je vo­leo vi­še ne­go išta. Tek na­kon ne­de­lju da­na po­la­ko mu se vra­ća­la bo­ja na lice. Otok je po­la­ko po­čeo da spla­šnja­va. Mo­dro­pla­ve bu­ti­ne po­la­ko po­če­še da do­bi­ja­ju žuć­ka­stu bo­ju s kra­je­va, što je svi­ma iz­gle­da­lo kao znak da po­sle­di­ce pa­da po­la­ko je­nja­va­ju i pro­la­ze. Ipak, i da­lje mu je bi­la po­treb­na po­moć kad god bi že­leo da se okre­ne ili us­pra­vi u kre­ve­tu. Dok je le­žao na po­ste­lji tih da­na, Sto­jan i Da­ra mu opro­sti­še sve ne­sta­šlu­ke, od ku­pa­nja u du­bo­kom vi­ru kod vo­de­ni­ce do onih ku­mo­vih tre­ša­nja, i po­no­vlje­ni raz­red, i de­din še­šir ko­ji je iz­gu­bio na Mo­ra­vi, ali ovaj pad, ipak, on sam se­bi ni­je mo­gao da opro­sti. Ono što je po­če­lo da žu­ti, za­du­go osta žu­to.

U ško­lu ni­je mo­gao ići. No­si­li su ga ne­ko­li­ko da­na, ali zbog po­sla u ka­me­no­lo­mu i pri­pre­me dr­va za zi­mu Sto­jan pre­sta­de. Ce­le je­se­ni i zi­me je ve­žbao, po­la­ko, uza zid, ko­rak po ko­rak, ali ni­ka­ko ni­je mo­gao da se oslo­ni, sam da sta­ne us­prav­no. Vo­lja ga ni­je na­pu­šta­la. Bi­lo je su­za i su­za, što od bo­la u pre­de­lu le­đa i de­sne bu­ti­ne, što od že­lje za no­vim avan­tu­ra­ma sa Ljup­če­tom i osta­li­ma. Čak mu je i uči­te­lji­ca Ol­ga ne­do­sta­ja­la. Da­ni su pro­la­zi­li ve­o­ma spo­ro, zi­ma je uve­li­ko ste­za­la, a sve ono što je vi­dar re­kao, Da­ra je ured­no či­ni­la ka­ko bi što pre stao na no­ge. Na­bra­la je bo­kvi­nih li­sto­va pun je­dan džak, tr­lja­la ra­ki­jom i ma­šću uju­tru i uve­če sva­kog da­na, sta­vlja­la pre­ko to­ga li­sto­ve i uvi­ja­la kr­pa­ma. Ne­kog vid­nog po­bolj­ša­nja vi­še ni­je bi­lo. Sva­ke no­ći bu­dio bi ga bol ka­da je hteo da se okre­ne, po­kri­je ili sa­mo po­če­še. Ta­da je bi­lo naj­te­že. Po hi­lja­du pu­ta mu je pred oči­ma bio taj vrh ora­ha. Ni sam ni­je znao za­što je ta­da išao to­li­ko uvis. I sam zna da ni­je ne­ki maj­stor u pe­nja­nju, ali, kao da je sâm ne­ki đa­vo tog da­na ušao u nje­ga. Je­di­no je Ljup­če do­la­zio s vre­me­na na vre­me da ga po­se­ti. On mu je bio je­di­na ra­zo­no­da. Do­no­sio mu je ora­he sa tog dr­ve­ta, vo­leo je da se na­ša­li sa Ste­vom, ali vi­deo je da sjaj u Ste­vi­nim oči­ma iz da­na u dan po­la­ko ne­sta­je. Kao da je i sam shva­tio da mo­žda ni­kad vi­še ne­će pro­ho­da­ti, po­tr­ča­ti, us­pen­tra­ti se uz taj isti, pro­kle­ti orah.

Škol­ski da­ni su te­kli uobi­ča­je­no. Bi­lo je do­go­dov­šti­na za pre­pri­ča­va­nje, ja­sno je. Sneg je te zi­me baš svoj­ski za­ve­jao se­lo, pa je ras­pust po­tra­jao du­že od pla­ni­ra­nog. Pr­vog da­na po ras­pu­stu, oba­su­še de­ca Ol­gu vi­si­ba­ba­ma, po ko­jom su­vom šlji­vom što pre­te­če od je­se­nas, sve­žim mle­kom i sla­nim kaj­ma­kom, ko je šta imao. Svi sprem­ni i or­ni za no­vi po­če­tak. Ol­ga, uči­telj­ska sta­ra gar­da, i stro­ga i bla­ga, če­sto pu­sti su­zu na de­či­je is­kre­ne po­gle­de, že­lje i ma­šta­nja. Ume­la je da pre­po­zna i na­gra­di, ma­da su svi vi­še pam­ti­li ši­bu i pri­se­ća­li se te­ških da­na.

Na Sa­vin­dan se is­pu­ni­lo obe­ća­nje kra­lja Alek­san­dra. Se­o­ska cr­kva je do­bi­la no­vi sjaj, zlat­ni krst. Vi­sok, pa bo­ga­mi i či­tav me­tar, ple­nio je svo­jom le­po­tom. Kad je ve­dar dan, mo­gao se vi­de­ti čak od ško­le ko­ja ne be­še ta­ko bli­zu. Oča­ra­ni le­po­tom, me­šta­ni se­la po­se­ći­va­še cr­kvu i cr­kve­no ima­nje skoro sva­ko­dnev­no. Ve­ra u Bo­ga, u pra­vo­sla­vlje, u kra­lja i otadž­bi­nu ni­kad ni­je bi­la ja­ča. Čak su i Ste­vu do­vo­di­li nje­go­vi kad god bi ima­li ne­što slo­bod­nog vre­me­na. Po pro­le­ću 1931. Ste­vu od­ve­do­še Aci­nim fi­ja­ke­rom u va­roš kod dok­to­ra da mu pre­gle­da ko­sti.

– Po­bo­gu, lju­di, pa šta če­ka­ste do sad? – upi­ta dok­tor za­ču­đe­no.

– Ka­ko, dok­to­re? Zi­ma, si­ro­ti­nja smo! Je­dva i sa­da sakupismo ne­što nov­ca za fi­ja­ker da ga do­ve­de­mo – u tom tre­nut­ku se za­pla­ka Da­ra.

– Do­bro, do­bro, de – po­ku­ša da je za­gr­li, ali se ona sklo­ni u stra­nu.

– Aj­de, bi­će do­bro on. Di­ži ru­ke uvis, ju­na­či­no! – obra­ti se Ste­vi. – Da vi­di­mo šta ima­mo ov­de. Ka­kvi mi­ši­ći, bo­ga ti! Pra­vi če­lik! – tu­žnim osme­hom is­pra­ti­še i Ste­vo i maj­ka ove re­či. – Gde te bo­li? Ov­de?

– Tu! – ja­uk­nu Ste­vo od bo­la i po­če kao mač­ka da se uvi­ja. – I tu dok­to­re! Joj!

– Mo­ra­će­mo do­sta da po­ra­di­mo ov­de. Od ne­ra­da, no­ge su ti se ole­nji­le, mom­če – na­sta­vi dok­tor da opi­pa­va bol­no me­sto. – Ne­go, ima­te li vi u se­lu dr­vo­de­lju ne­kog?

– Ima­mo, dok­to­re. Što? – od­go­vo­ri Da­ra u ču­du.

– Ako mi­sli­te da on pro­ho­da po­no­vo, mo­ra­će da uči po­no­vo. Du­bak, se­stro slat­ka! Du­bak nje­mu tre­ba sa­da – po­gle­da­še se Da­ra i Ste­vo ve­o­ma za­bri­nu­to. – Ja tvr­dim da je to naj­bo­lja, ma­da i je­di­na pre­o­sta­la mo­guć­nost da ovog de­li­ju po­no­vo us­pra­vi­mo.

– Do­bro, dok­to­re, zna­te li mo­žda ko ima du­bak da ode­mo da uzaj­mi­mo za ne­ko vre­me?

– Gde, bre, že­no da uzaj­miš du­bak za ovo­li­kog čo­ve­ka? – po­gle­da Ste­vu i bla­go se na­sme­ja. – Ima­te valj­da u se­lu ne­kog dr­vo­de­lju!? Pi­taj, za­mo­li, vi­di ta­mo to s ne­kim. Ja ti re­koh šta ti je či­ni­ti. De­li­jo – po­gle­da u Ste­vu opet – ti ni­šta ne bri­ni, ja i ti se vi­di­mo le­tos na pr­voj igran­ci. Do­go­vo­re­no?

– Je­ste, al’ – ta­man Ste­vo iz­u­sti ne­što, ali dok­tor ga pre­ki­de.

– Ne ču­jem te, de­li­jo! Je li do­go­vo­re­no?

– Je­ste, dok­to­re! – uz­vik­nu gla­sni­je ma­da i da­lje za­bri­nu­tog li­ca.

– Se­stro, uve­di­te sle­de­ćeg! – raz­dra se dok­tor pre­ma šal­te­ru kraj ko­jeg su dve se­stre ne­što ću­ćo­ri­le i ki­ko­ta­le se.

– Aj­mo, si­ne, po­la­ko.

Se­stra ko­ja uve­de no­vog pa­ci­jen­ta po­mog­nu Da­ri da iz­ne­se Ste­vu do fi­ja­ke­ra.

– Maj­ko, mi u se­lu ne­ma­mo ni­jed­nog dr­vo­de­lju? Jel’ ta­ko? – gle­dao je mo­le­ći­vim oči­ma pre­ma Da­ri.

– Ne znam, de­te mo­je, ne znam – od­go­vo­ri maj­ka za­bri­nu­tog li­ca, ma­da je zna­la da se­lo ne­ma svog dr­vo­de­lju.

Bri­znuo je u plač Ste­vo tog tre­nut­ka. Či­tav put do ku­će je pre­pla­kao. Znao je da Sto­jan nov­ca za du­bak ne­ma. Znao je i da ga otac vi­še ne gle­da kao ne­kad, kao bu­du­ću gla­vu po­ro­di­ce, već ne­ka­ko… kao te­ret. Na­red­nih da­na čuo je Ste­vo raz­go­vo­re oca i maj­ke. Mo­li­la je Sto­ja­na da od­mo­ri je­dan dan i ode po su­sed­nim se­li­ma da po­tra­ži ko bi to mo­gao na­pra­vi­ti za Ste­vu, ali Sto­jan je sva­kog pu­ta bio iz­ri­čit što se to­ga ti­če. Išao je do­du­še kod Ka­leta sto­la­ra, ali Ka­le sem sto­la i sto­li­ca i kat­kad pro­zo­ra i vra­ta, ni­šta dru­go ni­je že­leo da pra­vi. Ni­je ve­ro­vao Sto­jan da nje­gov sin mo­že po­no­vo sta­ti na no­ge, te ni­je že­leo uza­lud tro­ši­ti te­ško za­ra­đe­ne nov­ce. Po­ku­ša­va­la je Da­ra da ga ne­ka­ko ube­di u su­prot­no, ali je iz da­na u dan i ona gu­bi­la na­du da Sto­ja­no­vu od­lu­ku mo­že pro­me­ni­ti. Pla­ka­la je ve­o­ma če­sto, ali se tru­di­la da to Ste­vo ne pri­me­ti. Kad je mo­gla, do­vo­zi­la ga je do ško­le Sto­ja­no­vim ko­li­ci­ma iz ka­me­no­lo­ma. Mu­či­la se, tru­di­la se ko­li­ko je mo­gla, a naj­va­žni­je, ve­ro­va­la je u no­ve ko­ra­ke svo­ga si­na. Ljup­če je u ško­li pre­pri­ča­vao ka­ko se sve iz­de­ša­va­lo ma­da mu ni­ko za­i­sta ni­je ve­ro­vao. Ma­lo se pra­vio va­žan, ka­ko je on, za­pra­vo, za­dr­žao Ste­vu da ne pad­ne skroz-na­skroz. Svi su zna­li da ni vrap­ca u slo­bod­nom pa­du ne mo­že da za­dr­ži, ne­go aj­de.

Tog pro­le­ća na­šoj So­nji su po­če­le da ca­kle oči kad se po­gle­da sa Tri­šom, pa su je svi za­dir­ki­va­li, ma­da to njoj ni­je pre­vi­še sme­ta­lo. Ne­ki sta­ri­ji sa te­ča­ja pro­zva­še Tri­šu žen­ski Pet­ko, pa su i mi­ši­ce ra­di­le od be­sa u to vre­me. Iz pri­kraj­ka, tu­žno, plač­nog po­gle­da, Ste­vo je pra­tio igru svo­jih vr­šnja­ka. Po kat­kad, kup­kao se i on sa nji­ma, ali, po­be­dio il’ iz­gu­bio sve ora­he, on je gle­dao kroz njih. Sve oze­le­ne­lo, pu­no ži­vo­ta, cve­ta i ra­ste, sa­mo Ste­vi­na vo­lja, že­lja i na­da u opo­ra­vak be­še sve ti­ša. Za svet pro­le­će, u Ste­vi po­zna je­sen. Sva draž ži­vo­ta je ne­sta­la.

GLAVA 2

Izdajnik

Obi­čaj je na se­lu da se na kra­ju škol­ske go­di­ne, iz škol­skih klu­pa, de­ca ša­lju na li­va­du i nji­vu u is­po­moć osta­lim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce. Se­o­ska do­ma­ćin­stva uglav­nom su se ba­vi­la ob­ra­dom ze­mlje, po­ne­ko je ga­jio i ne­što sto­ke. Zbog lak­še ob­ra­de ve­li­kih po­vr­ši­na ze­mlji­šta, do­ma­ćin­stva su se udru­ži­va­la, ta­ko da su mo­be bi­le sva­ko­dne­vi­ca. Me­šta­ni ko­ji ni­su ima­li raz­vi­je­na do­ma­ćin­stva, ni pre­vi­še ob­ra­di­ve ze­mlje, uglav­nom su nad­ni­či­li kod imuć­ni­jih do­ma­ći­na. Let­nje vru­ći­ne i spa­ri­na ote­ža­va­le su iona­ko te­ške po­slo­ve, da su i od­ra­sli gle­da­li da se što pre do­hva­te hla­do­vi­ne i od­mo­ra, a ka­mo­li de­či­ca od po de­se­tak go­di­na. Jed­ni bi po­ma­ga­li oče­vi­ma u ko­sid­bi, dru­gi oko­pa­va­li ku­ku­ruz i pa­sulj, tre­ći te­ra­li go­ve­da na is­pa­šu, sva­ko je imao svo­je rad­ne za­dat­ke baš kao u ško­li kod uči­te­lji­ce Ol­ge. Ako se ne bi odoc­ni­lo u po­vrat­ku, de­ca bi zna­la da ih če­ka Mo­ra­va, mlad ku­ku­ruz i po ko­ji krom­pir na va­tri i ta­ko sve do pred mrak. U tom de­lu se­la Mo­ra­va je bi­la ja­ko plit­ka, pa su se de­ca i sta­ri vr­lo če­sto ku­pa­li. Baš zbog to­ga u tom de­lu re­ke ri­be sko­ro da ni­je ni bi­lo, sa­mo cvr­kut vra­ba­ca i dru­gih pti­ca ko­je u ni­skom le­tu hva­ta­ju mu­ši­ce iz­nad vo­de i je­dan ve­li­ki hrast ko­ji je ra­stao na sa­moj oba­li re­ke. Sa tog hra­sta su de­ca obo­ža­va­la ska­ka­ti u vir ko­ji je bio od­mah is­pod. Taj pr­vi skok osta­jao je svi­ma ure­zan u se­ća­nju za sva vre­me­na. Či­ni­lo se kao da več­nost pro­đe od mo­men­ta kad se po­le­ti u am­bis do spa­ja­nja sa du­bi­nom ne­mir­nog vi­ra. Vo­di­li bi se ra­zno­ra­zni raz­go­vo­ri sva­ke ve­če­ri: ko je ko­li­ko po­ko­sio da­nas, ko je na­šao bo­rov­ni­ce i ku­pi­ne, ho­će li su­tra pa­sti ki­ša, do­go­dov­šti­ne sa Je­re­mi­ji­nog da­na i ko će ve­če­ras ići po krom­pir u za­dru­žno ima­nje. Bi­lo je ve­li­kih di­le­ma i ozbilj­nih te­ma za ras­pra­vu. Za­de­nu se jed­ne ve­če­ri raz­go­vor o to­me šta će ko bi­ti kad po­ra­ste.

– Ja ću bi­ti ra­ba­dži­ja, kao moj otac – pro­zbo­ri Mi­ša vr­lo po­no­si­to.

– Tvoj otac smr­di kô konj. Do­la­zio je pre ne­ki… – ne sti­že Aca da za­vr­ši, a Mi­ša ga je već uhva­tio za onu uštir­ka­nu krag­nu te je po­ce­pa sve do pup­ka. Br­zo sko­či­še Tri­ša i Mi­le, ali za ko­šu­lju je već bi­lo ka­sno.

– Jel’ moj otac smr­di? Sad ćeš ti da vi­diš!

– Tu­ži­ću te kod maj­ke! No­vu si mi ko­šu­lju po­ki­dao! Sram da te bu­de! Ka­ko ću sa­da ku­ći ova­kav? – kroz plač na­sta­vi Aca.

– Jel’ moj otac? A? Ma če­kaj još da ti po­ka­žem ja…

Tri­ša uhva­ti Mi­šu pod ru­ku i od­gu­ra ga ma­lo u stra­nu, da­lje od Ace. Mi­le i osta­li po­taj­no se sme­ja­še i smi­ri­va­še Mi­šu. Svi­ma be­še dra­go zbog to­ga jer Aca je umeo če­sto da uvre­di lju­de, ali ni­ko ni­je smeo da mu od­go­vo­ri, ne zbog ne­ke sna­ge, već zbog to­ga što su mu ro­di­te­lji ja­ko bo­ga­ti, a i je­di­ni je imao fi­ja­ker u se­lu i stal­no im je obe­ća­vao da će ih pro­vo­za­ti. Ljup­če je se­deo do So­nje. U po­sled­nje vre­me stal­no se vr­teo oko nje ma­da ga ona ni­je pri­me­ći­va­la. Ste­vo be­še sa sta­ri­jim bra­tom od stri­ca, Ga­vri­lom. On ga je za vre­me ras­pu­sta vo­zi­kao svu­da u ko­li­ci­ma. Bio je sta­ri­ji od osta­lih, sna­žnih i ši­ro­kih ra­me­na, već je i br­ko­ve imao. Po­ku­ša­vao je i on ne­ka­ko da se do­dvo­ri So­nji, ali bez­u­spe­šno. Kad se si­tu­a­ci­ja ma­lo pri­mi­ri, Tri­ša, ko­ji je ina­če bio naj­ve­ći ga­lam­dži­ja, na­sta­vi ot­po­če­ti raz­go­vor.

– Ja bi’ da bu­dem voj­nik. Ša­ša­vio bih Uga­re kô od ša­le sa­mo da sam se ro­dio ma­lo ra­ni­je.

– Ko­ga bi ti ša­ša­vio? – usta­je Mi­ša, još u na­bo­ju od ras­pra­ve sa Acom i pri­la­zi Tri­ši gru­di­ma na gru­di.

– Sklo­ni se od me­ne! Ja se ne tu­čem sa mla­đi­ma od se­be! – okre­nu le­đa Mi­ši ko­ji mu u tom tre­nut­ku iz sve sna­ge lu­pi čvr­gu, te ovom od bo­la po­đo­še su­ze.

– Žen­ski Pet­ko! Je­di­no ku­var u voj­sci mo­žeš da bu­deš. Evo, tvo­ja So­nja mo­že da ti po­zaj­mi ke­ce­lju. – tad svi pra­snu­še u smeh.

– Mo­gu, mo­gu! I ke­ce­lju i var­ja­ču! – kad to re­če So­nja, svi još gla­sni­je na­sta­vi­še da se sme­ju.

– A šta bi ti hte­la da bu­deš? Da­ca klo­ze­tar­ka? – sa su­za­ma pro­zbo­ri Tri­ša i pre­kor­no po­gle­da So­nju ko­ja shva­ti da je po­gre­ši­la, ali kod osta­lih smeh ne pre­sta­je.

Do­bi Tri­ša tu i ša­mar­či­nu od So­nje. Na­vre­še joj su­ze na oči. Gle­da­la ga je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, pa mu okre­nu le­đa. Po­ku­pi ogr­tač, uze je­dan pe­čen krom­pir i pro­mr­lja ne­što se­bi u bra­du. Sva­ko je to mo­gao da joj ka­že, sa­mo ne on, njen Tri­ša. Le­pa reč otva­ra i gvo­zde­na vra­ta, ali ova je za­tvo­ri­la i vra­ta i sr­ce ko­je je pr­vi put iskre­no, bez­re­zer­vno vo­le­lo. Iako se ceo njen svet ras­pa­dao na ko­ma­de, po­taj­no je oče­ki­va­la da će Tri­ša kre­nu­ti za njom da joj se iz­vi­ni. To se ni­je de­si­lo. Gra­ja i pre­pir­ka je na­sta­vlje­na, njen od­la­zak je­di­no is­pra­ti Ga­vri­lo ko­ji hte­de da kre­ne za njom, ali ga Ste­vo uhva­ti za ru­ku i re­če mu da je pu­sti da ide. Tri­ša u žuč­noj ras­pra­vi to ni­je ni pri­me­tio, tek kad se ma­lo smi­ri­še stra­sti, on pri­me­ti da je So­nja oti­šla. Bi mu kri­vo.

– Ja ću da bu­dem pi­lot! – vik­nu Ste­vo iz pri­kraj­ka i pre­ki­de ne­pri­jat­nu ti­ši­nu.

– Ću­ti ti, klja­ka­vi! Ti ne znaš da ideš, a ova­mo bi da le­tiš! – vr­lo zlob­no i po­vre­đe­nih ose­ća­nja mu do­ba­ci Tri­ša.

– Slu­šaj ti, ma­li! Ako te sad uda­rim po tu­ru, gur­nem u ovu va­tru međ pe­čen ku’ruz, pa te on­da raz’la­dim u Mo­ra­vi, ne­ćeš se ti ni na­še­tat, ni na­le­tet. Eš čuo? – vid­no lju­tit Ga­vri­lo kre­će ka Tri­ši kom ne be­še sve­jed­no.

Ga­vri­lo je sa ocem od­ra­stao u Cr­noj Go­ri, te otud nje­gov ma­lo čud­ni­ji i druk­či­ji go­vor od osta­lih. Usred vre­ve, je­di­no Ste­vo spa­zi fe­njer ko­ji im se pri­mi­če kroz ku­ku­ru­zno po­lje, ko­je su pro­pi­sno ob­ra­li po­sled­njih ve­če­ri.

– Bež’te­ee! – vik­nu Ste­vo.

– Gde da be­žim? – za­ču­đe­no Tri­ša po­gle­da Ste­vu, mi­sle­ći da mu ovaj go­vo­ri da be­ži od Ga­vri­la.

– Bež’te­ee! – po­no­vi Ste­vo i go­to­vo po­ku­ša da usta­ne iz ko­li­ca.

– Što da be­ži­mo? – upi­ta Ga­vri­lo i po­če da zve­ra una­o­ko­lo.

– Gle­daj ona­mo! – Ste­vo po­ka­za ru­kom pre­ma po­lju.

Ga­zda Zo­ran s tan­dža­rom i ne­kim ri­đim ke­rom da­de se u trk za nji­ma kad vi­de da su ga spa­zi­li. A ju­na­ci, svi kud ko­ji. Za­pu­ca ga­zda Zo­ran dva-tri pu­ta, da za­pla­ši, sa­ču­vaj me bo­že, aman da ne­kog ubi­je.

– Đa­vo­li, đa­vo­li! Na­nu li vam ja! Gde mi sad ute­ko­ste? Vi­de­će­te vi sle­de­ći put! – na sav glas, une­zve­re­no gle­da una­o­ko­lo. – Ka­ko ću da ih is­pra­šim sa­mo ako ih još jed­nom sret­nem da se mu­va­ju ovu­da. Okre­te se za­tim ka raz­go­re­loj va­tri, kad ta­mo Ste­vo se­de­še u svo­jim ko­li­ci­ma i po­red nje­ga Ljup­če. – Vi­di, vi­di! Pti­ce tr­ka­či­ce! Sad ću da vas oso­lim da pam­ti­te i pri­ča­te! Šta ste tra­ži­li ov­de? Na mom ima­nju i va­tra i mo­je ku’ru­ze je­de­te! Od če­ga ja da ži­vim? Šta ste ra­di­li ov­de, jel’ ču­je­te vi me­ne?

– Idi, Ljup­če, idi! Ja ću da ga oman­dam ovom dr­škom kad se za­tr­či.

– Ne­ću! – re­če vr­lo ti­ho, pa za­tim do­sta gla­sni­je – bi­li smo ov­de, ga­zda Zo­ra­ne, i pri­ča­li. Ni­smo zna­li da je tvo­ja nji­va.

– Ha, ha! Šta ste vi pra­zno­glav­ci pri­ča­li? Ajd da ču­jem!

– Pa, pa, pri­ča­li smo šta će ko da bu­de kad po­ra­ste.

– I? Ti si gar­di­sta? Jel’? Pa ćeš da ču­vaš klja­ka­ve kra­lje­vi­će? Jel’ to? – gro­ho­tom se na­sme­ja ga­zda Zo­ran, ali i da­lje vid­no be­san.

– Ne, ne i ne! – vr­lo lju­ti­to uz­vra­ti Ljup­če i pro­pe se iz pet­nih ži­la da iz­gle­da što vi­ši.

– Ne­go šta ćeš ti da bu­deš, maj­ke ti tvo­je?

– Ne znam još – za­ću­ta na tre­nu­tak, pa do­da­de – ali znam šta ne­ću!

– Ni­je valj­da? – re­če on po­dru­glji­vo i nad­me­no, za­tim na­kri­vi gla­vu na stra­nu.

– Šta ti to, mla­di go­spo­di­ne, ne­ćeš da bu­deš? Ne­ćeš da bu­deš gar­di­sta, je li?

– Ni­ka­da ne­ću bi­ti iz­daj­nik!

Ri­đi ker ko­ji je ne­pre­sta­no la­jao, kao da za­ću­ta. Po­sti­de se ga­zda Zo­ran svo­je nad­me­no­sti, sle­že ra­me­ni­ma i oću­ta ne­ko vre­me. Ste­vi­ne su­zne oči, kao ogle­da­lo od mi­li­on zve­zda, dav­no, dav­no ni­su ta­ko za­sja­le. Te no­ći u be­gu Ga­vri­lo se uma­lo ni­je uda­vio. Spa­si­la ga is­ce­pa­na za­mr­sa­ča Mi­le­ta ala­sa, na ko­ju je pi­ja­ni Mi­le odav­no i za­bo­ra­vio. Osta­li, skri­li se uglav­nom po ši­blju i vr­ba­ku. Ga­zda Zo­ran po­mog­nu tu noć Ljup­če­tu da od­ve­ze Ste­vu ko­li­ci­ma do ku­će, kod Sto­ja­na i Da­re ko­ji su se već za­bri­nu­li šta je sa dečacima.

– Ga­vri­lo će do­ći ka­sni­je, oti­šao je da ot­pra­ti onu ma­lu, ka­ko joj be­še ime? – po­ku­ša­va da se se­ti ga­zda Zo­ran, jer su mu us­put de­ča­ci pri­ča­li ko je sve bio sa nji­ma.

– So­nju, valj­da, jel’ ta­ko Ste­vo? – pro­go­vo­ri Da­ra.

– So­nja, maj­ko, So­nja!

– Ne bri­ni­te, sad će on. La­ku noć, do­bri lju­di!

– La­ku noć, ga­zda Zo­ra­ne! – re­ko­še svi tro­je u glas.

– I hva­la vam što do­ve­zo­ste ma­log – do­ba­ci Da­ra us­put.

Ga­zda Zo­ran se već be­še okre­nuo te sa­mo od­mah­nu ru­kom. Ljup­če ode po­la­ko za njim, tru­de­ći se da dr­ži od­sto­ja­nje.

Nastaviće se…