Slušajmo svoje srce pre nego što otvorimo usta
Piše: Neda Gavrić
Glavni i odgovorni urednik
Naši stari su nas učili da pravo bogatstvo jednog domaćinstva nije u onome što se može prebrojati, već u onome što se ne može izmeriti. U tome da iz te kuće izađu ljudi čista obraza, mirne savesti i blage reči; ljudi čija vera nije ostajala samo na usnama, nego se prepoznavala u svakom delu, u svakoj žrtvi i u svakom susretu sa bližnjim.
Reč jeste veliki dar, ali i velika odgovornost. Gospod nam nije dao usta samo da govorimo, nego i uši da čujemo ono što smo izgovorili. Ko ne sluša sopstvene reči, teško će čuti glas svoje savesti. A kada savest utihne, čovek polako počinje da gubi ono najdragocenije – prisustvo Boga u svom srcu.
Zato su nas naši stari učili da nije svaka istina za svaki trenutak i da nije svaka reč korisna, iako je istinita. Mudrost nije u tome da se kaže sve što se misli, već da se izgovori samo ono što donosi mir, istinu i ljubav. Reč izgovorena u gnevu može ostaviti ranu koja traje godinama, dok jedna blaga reč često učini više nego stotinu silovitih rasprava.
Pa ipak, Gospod u svojoj neizmernoj milosti nije ostavio čoveka bez nade. Kada bi pamtio svaku našu ružnu i nepromišljenu reč onako kako ih ljudi pamte, malo ko bi od nas mogao stati pred Njega. Zato nam je darovao pokajanje – ne da bismo olako grešili, nego da bismo uvek imali put povratka.
Na kraju, čovek neće ostati upamćen po tome koliko je zemlje imao, koliko je stekao ili koliko je ostavio iza sebe. Pamtiće se po tome da li je bio čovek kome se verovalo, kome se dolazilo po savet, koji je znao da uteši, da oprosti i da voli.
Jer pravo bogatstvo je ono što ostaje u ljudskim srcima. A srce u kojem stanuju vera, smirenje i ljubav vrednije je od svakog blaga ovoga sveta.
Slušajmo svoje srce pre nego otvorimo usta. Pazimo na reči.
