КЊИГА „Какав принц, таква и бајка“ награђене бањалучке књижевнице и новинарке Неде Гаврић заживјела је међу публиком, а многи су је окарактерисали као збирку љубавних писама које лијече душу и обилују поукама светих отаца.
Неда Гаврић је чланица Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије, а до сада је објавила три збирке поезије: “ Девојачки сан“, “ У бескрају нежности“ и “ Храм љубави”. Када је поезија постала „тијесна“, колико је важно његовати традицију и враћати се породичним вриједностима, испричала је у нашем разговору.
Објавила си већ три књиге поезије, а писац Бора Капетановић ти је једном приликом рекао да примјећује како ти „поезија постаје тијесна“. Како се десило то да своје емоције укоричиш у прозу и можеш ли рећи нешто више о настанку збирке кратких прича „Какав принц, таква и бајка“?
Дужи временски период сам своје кратке приче објављивала на порталу „Показивач“, неке су чак настале у у ходу. Биле су нешто другачије од онога што сам свакодневно писала и на шта је публика навикла, а нисам у почетку ни очекивала да ће икад угледати свјетлост дана. Међутим, одлучила сам да на 6. Међународни конкурс Дринских сусрета пошаљем рукопис поезије, а примијетила сам да постоји и категорија за кратке приче. Крајњи исход је био да сам добила трећу награду и за ову збирку прича, а и за збирку поезије. Изузетна ми је част што сам награђена јер су рукописи настајали у неким преломним животним тренуцима. То је био и доказ моје тврдње да се све може опјевати, па чак и туга и да се све може превазићи уколико то усмјеримо тамо гдје ће пепео да створи ватру.
Књигу отвараш цитатом Оца Тадеја који гласи: „Треба свима опростити од срца, без тога нема унутрашњег мира“. Колико нам је као људима значајно да опраштамо и колико се у овој књизи бавиш тематиком опроста?
Живимо на таквом поднебљу гдје нема времена која нису била тешка и зато је важно опраштати данас више него икад. Ова времена су са духовне стране најтежа, стекла сам утисак да се породица и друштво систематски уништавају, да се удаљавамо једни од других. Духовне поруке су нешто што прати сваку моју књигу, па и ову. Објављујући је, опростила сам многима. Пошто сам сама успјела да опростим, видјела сам да је то једини начин на који можемо помоћи и себи и другима. Кад то учинимо, доживимо преображај.
Морамо страдати да бисмо васкрснули и не можемо васкрсење очекивати прије страдања.
Једна реченица из књиге: „Смркнуо си, али Господ раздани“ уткала је у себе и очинске поуке светих отаца, али и наших мудрих старих и милих бака и дека који су нас чували у крилу. Шта је оно најважније што си понијела одрастањем из породичног топлог гнијезда?
Сјећам се јако добро једног разговора са мојом баком која ми је говорила да ће доћи вријеме када ће пас бити поштованији од човјека када је наслућивала суноврат. Из моје тадашње перспективе било је немогуће, говорила сам да то Бог неће дозволити. Она је рекла да хоће дозволити, чак и горе, али из разлога да се пробудимо и покајемо, да управо буде то што сам и написала – да Господ раздани. Важно је одрастати у породици која је поштовала обичаје, како своје тако и туђе, а ниједна слава није пролазила без кума како је описано у причи „Златан зуб“. Данас баш недостаје темељ породице и љубави одакле све потиче. Ако је темељ добар, можете сазидати спратова колико желите. Тако је и са људима и њиховим темељним вриједностима.
Наши стари су имали природну мудрост која нам у овим временима недостаје и зато је важно проводити дјетињство у таквој породици док се још увијек формирамо као особа.
Ускоро ће се у твојим рукама наћи збирка поезије „Оно што ниси знала о љубави“ која је награђена на 6. Дринским књижевним сусретима у категорији поезије. Шта се заправо крије иза овог наслова, ових пјесама и шта можемо очекивати?
Збирка поезије „Оно што ниси знала о љубави“ истражује различите аспекте љубави, њеног комплексног и често неухватљивог карактера. Иза овог наслова крије се дубоко промишљена рефлексија о емоцијама, искуствима и нијансама које љубав доноси у наше животе. Ова збирка није ту да дијели савјете или да држи слово о љубави као темељној вриједности. Умјесто тога, она позива читаоце да се отворе према својим осјећањима и да се суоче с правом суштином љубави. Када поменемо љубав, сви мислимо о нечему лијепом, мислимо о срећи и радосним тренуцима гдје се апсолутно никад не надвију тамни облаци, поготово мислимо да ту нема “кише”. Међутим, љубав нам доноси и радости и туге, очекивања и разочарања, одрицања и прихватања. Заиста су често праве љубави тужне, у смислу немогућности опстанка исте из разноразних разлога. Поврх свега тога, ова књига поручује да је много важно завољети неког, бити вољен и осјетити љубав у свом правом облику, снази и постојаности, без обзира шта смо све проживјели или доживјели због ње. Вољели смо, били благословени тим осјећајем, зар то није дивно, зар то није довољно?!
Постоји ли нека сличност између збирке прича „Какав принц, таква и бајка“ и збирке поезије „Оно што ниси знала о љубави“? Да ли су то дјела која су излијечила и олакшала твоју душу, а вјерујеш ли да ће имати одјека и на читаоце који можда пролазе неке емотивне изазове?
Никакве сличности немају. Писане су у различитим периодима живота, а наслов књиге “Оно што ниси знала о љубави” је заправо дио наслова из књиге “Какав принц, таква и бајка”. Пјесме у овој књизи су , у ствари, пјесме писане задњих неколико година, а које су се “окупиле” на једном мјесту. Поезија је иначе лијек за душу, читаоци јој прилазе или јој се враћају онда када су заљубљени или пролазе кроз емотивно тешке тренутке, знајући да ће им дати ријечи утјехе и охрабрења истовремено. Дубоко вјерујем да, како је ја пишем у једном од тих душевних стања, да јој истовјетно приступају и они који је читају. Искрено вјерујем да ће и ова књига, као све до сада, оставити позитивне реакције и пружити утјеху наизглед неутјешнима. То је уједно и циљ сваког мог написаног слова.
Припремаш и једну веома посебну збирку поезије „Јесен жедне душе“ за коју је предговор написао Бора Капетановић давне 2019. године. Овдје је много заступљена духовна поезија. Шта стоји иза наслова „Јесен жедне душе“, да ли је то можда једна од најличнијих збирки коју објављујеш и зашто је толико дуго чекала своје вријеме да буде објављена?
„Јесен жедне душе“ је добила наслов писањем рецензије Боре Капетановића који је тако и кумовао наслову. Наслов говори о томе да ће увијек киша доћи на огромну сушу. Доћи да освјежи, покваси суву земљу, да се изнова засади оно без чега смо остали и да дочекамо његов плод. За мене је ово посебна књига, јер је она заправо ја и ја сам она, и сигурна сам да ће се свидјети љубитељима поезије са истанчаним укусом. Када кажем истанчаним, мислим на оне који воле када им се у мало каже много, без претјеране филозофије.
Него једноставно, просто, управо онако како јесте заправо. Директно, без увијања. Књига је чекала дуго објаву само из разлога што једно вријеме нисам живјела у Бањалуци и што су се у међувремену наградиле двије књиге које су биле у рукопису, а о којима смо већ причале, и оне су просто морале приоритетно ићи прије ове. На крају, не мислим да ова књига касни, шта више, мислим да излази баш онда када јој је и вријеме.
Збирка „Јесен жедне душе“ ће бити обогаћена и посебним илустрацијама Соње Медар Грозданић. Можеш ли нам открити више о томе?
Тачно, књига ће бити обогаћена умјетничким сликама Соње Медар Грозданић. Соња и ја се познајемо из дјетињства и некако је сасвим природно да то на неки начин и овјековечимо. Живот нас је водио тако да сам ја с годинама почела да пишем, Соња да слика, вјерујем да је због тога ова сарадња била неминовна, али и да је дошла тако природно. Пресрећна сам што је тако, и што је Соња дио ове сјајне приче са њеним сликама које ће, вјерујем, плијенити пажњу читалаца. Имамо ми још много тога у плану, када говоримо о самим промоцијама ове књиге, и наше сарадње, али о томе ћу благоворемно.
Зашто се данас требамо враћати духовној поезији и православној вјери као луци која ће нас усидрити? Живимо ли у духовно немирним временима?
Живимо у једном од најтежих времена када говоримо о духовности. Нећу ништа ново рећи ако кажем да се ради селективно на уништењу и ослабљењу породице као заједнице, љубави међу људима, на крају. И то се ради не само кроз вјеру, наметањем туђих обичаја. Ради се увелико и кроз књижевност, културу, па и политику. У сваку пору увукла се машинерија којој, за испуњенење њихових циљева, треба човјек као оружје. Али, не треба им човјек који мисли, осјећа, воли… Треба им човјек без емоција, робот који само извршава њихова наређења. Међутим, не треба се бојати крајњег сценарија јер добро на крају увијек побиједи. Господ то све на крају уреди. Требамо вјеровати и знати, да док год постоји и један вјерујући човјек, човјек који се моли за све нас, бићемо спасени. Нема сигурније луке од православља нити чистије вјере и љубави. Куцај, отвориће се. Молитва ће спасити овај сулуди свијет!
Када је у питању твој новинарски рад, колико је изазовно данас остати квалитетан новинар под буром толиких притисака?
Моја је срећа што радим у независној продукцији и независним медијима у којима углавном разговарам са књижевницима, спортистима, глумцима, младим талентима, музичарима. У договору са својим сарадницима бирамо писати и говорити о свијетлој страни наше свакодневнице. Међутим, вјерујем да многе моје колеге раде под притиском и да су ограничени у темама о којима желе писати, али вјерујем да ће ускоро и по овом питању доћи до промјене на боље. Имамо јако много квалитетних медијских кућа и новинара, у то нема сумње, а њихова љубав према свом послу и квалитет њиховог рада ће донети добробит за овај позив, у то сам сигурна.
Оно што је новина јесу и твоје емисије. Шта нам ту спремаш и шта можемо очекивати?
Јесте, нова емсиија ускоро креће, и то ће бити моја прва ауторска емисија. У сат времена разговора са гостом , дотаћи ћемо се свега за шта он сматра да је важно поменути, да на неки начин сам креира у ком смјеру ће тећи разговор. Откопчавање душе, као најбољем пријатељу, али оном пријатељу који то никада неће злоупотријебити. Знате, данас нам је свима, више него икада, потребна топла људска ријеч. Тога свјесна, жељела сам да на неки начин своју приватну ноту пребацим и на екран, а то је да увијек саслушам саговорника и пружим му утјеху. О самој концепцији емисије, њеном називу, трајању и свему што ће је чинити другачијом у овом широком спектру понуде, благоворемено ћу вас обавијестити.
Који су твоји планови за будући период?
Вјеруј, не могу да дочекам тренутак када ћу књиге држати у руци, нарочито књига поезије „Јесен жедне душе“ је заиста моја душа, ја у потпуности. Још увијек су у току промоције књиге кратких прича „Какав принц, таква и бајка“ која је наишла на сјајан пријем, како код публике, тако и код мојих колега, што ме посебно радује. Очекују је путовања у Никшић и још неке градове. Гдје год добри људи позову, она долази и пружа утјеху неутјешнима, јер то јој је и циљ. Као водитеља и уредника емисије СТИЛ очекују ме честа путовања и сјајне, нове сарадње, али ћу о томе када дође вријеме. Њена звијезда водиља су приче српског народа који живе ван Матице, а чине много за очување традиције, културе и обичаја.
У припреми је и нова, ауторска емисија „Живот тече“ која ће ускоро имати своју прву епизоду, и ја са великим нестрпљењем чекам тај тренутак. Сат времена откопчавања душе, барем првог дугмета, и топла људска ријеч у овом бесмислу. Све оно што радим, радим срцем и с великом љубављу и Господу хвала на томе, јер ми се та љубав дупло враћа.
Разговарала: Наташа Лазукић
