Obraćanje na skupštini Asocijacije žena Srbije odbora u Somboru
Položaj žene u društvu i uopšte
Svesna, da se u par minuta na ovu temu ne može reći mnogo, počela bih od jednog opšteg mišljenja, da je položaj žene, posmatrano od praistorije, zvanične istorije starog i novijeg vremena, oduvek bio težak zbog raznih okolnosti koje su na to uticale, kao što su: društvene, sociološke, porodične, zakoni, ali i nepisani običajni zakoni određene sredine itd.
Svakako da se neću svim navedenim baviti pojedinačno, ali je neophodno spomenuti položaj žene u prošlom veku, s akcentom na naše prostore, to jest, sredine gde su svoj život počele, živele i završavale naše prabake, bake, majke i gde smo sve mi ovde prisutne rođene, gde smo živele, i gde danas živimo.
Neću preterati ako kažem, da je veći deo prošlog veka na ovom prostoru bio tragičan u svakom smislu, i za sve, bez obzira na pol, naciju i veru, jer je bio poprište vođenja dva svetska rata i nekoliko vešto omeđenih lokalnih ratova, ali svakako s velikim stradanjima.
Dovoljno je da se zadržimo samo na tom prošlom veku (zbog saznanja do kojih smo dolazili čitajući dela naših pisaca i istoričara, slušajući predanja naših predaka…), da je neretko, uopšte, a posebno u našim krajevima, i samo rođenje ženskog deteta nerado dočekivano, tumačeno kao samo još jedna usta koja treba nahraniti, da će odrasti, i kad dođe vreme za udaju, pa još i s mirazom otići u drugu kuću, i kako god joj u njoj bilo, morati ostati i proživeti ono vreme koje su joj sudbina i Bog odredili.
Kako god da je dočekan njihov dolazak na svet, poznato je, da sve do polovine prošlog veka, naročito u seoskim, pa i malim urbanim sredinama, devojčicama nije dozvoljeno da steknu bar osnovno školsko obrazovanje (opet pod izgovorom; kad odraste, udaće se, i šta će joj škola…), pa je većini otisak kažiprsta služio umesto potpisa, i ne znajući na šta i takav potpis stavljaju.
Iako nepismene, ili polupismene, ali sa znanjem i veštinama koje su bile potrebne, devojke su stupale u brak, rađale decu, negde bile samo sluge mužu i njegovoj porodici, negde bile stub kuće, i sve je to bilo normalno i život je tekao koliko god težak bio.
Međutim, najteži položaj žene nastajao bi u kriznim, pogotovo ratnim vremenima, kada su muževi mobilisani i odlazili u rat, znano, ili neznano ginuli i nestajali, neki se vraćali ranjeni i nastavljali život kao lakši ili teški invalidi. U takvim okolnostima, sav teret života i brige o porodici u koju je došla, delom i sama stvorila, padao je na pleća žene i nastavljao se život u kome nije smelo biti uzmicanja.
Nažalost, sve ovde rečeno, bez dvoumljenja, da li otiskom kažiprsta, ili olovkom, overile bi moje prabake, bake, moja majka, ali i većina žena moje generacije, pa i ja lično.
Govoriti o položaju žene u našem društvu nakon dvehiljadite godine pa do danas, nemam vremena, a i da ga imam, ne bih se usudila, ne zato što o njemu malo znam, ili ga ne razumem, već, što su promene u mnogim segmentima života žene, pod uticajem raznih faktora, toliko velike (doduše, samo u malom delu pozitivne), u nekom jednom delu, zbog vidljivijeg nasilja nad ženama i tragične, zbog promena društvenog sistema, gde je žena, bez obzira na godine, kao radna snaga u mnogim delatnostima prinuđena da radi u teškim uslovima, a istovremeno, taj njen rad je ponižavajuće malo vrednovan. Za analizu i potpuniju sliku o mestu žene u kulturi, naročito onoj kulturi pod navodnicima, bave se, ili bi se trebali baviti: sociolozi, psiholozi, stručnjaci iz domena zdravlja, mentalne higijene, porodičnog i opšteg vaspitanja i obrazovanja.
Od mene, samo, kako se u narodu kaže, neka nam je dragi Bog u pomoći.
Hvala vam.
