БЕРУЋИ ГЉИВЕ
Те, 1996 – е године, јуни је био топао и умјерено кишовит. У бројним шумарцима у којима је било довољно сунчеве свјетлости, одувијек је у то вријеме и тачно се знало на којим мјестима било бијелих гљива које је народ називао млијечницама, а између њих би се нашло и оних ситних гљива, обично у пару, изразито жуте боје и њима би се берачи посебно обрадовали.
У брање гљива одлазили су и одрасли али најчешће су то чинила дјеца, ваљда што је већ био распуст, али и због великог задовољства које осјете кад их понесу кући знајући да ће им се мајке обрадовати и да ће се убрзо кухињом ширити заносан мирис печених гљива.
Једног пријеподнева, два другара кренуше у прилично удаљену шумицу с истом жељом и већ су осјећали тај омиљени мирис не слутећи да ће се брзо вратити кући и мимо своје воље.
-Хеј, Дугачки! Дођи да видиш нешто!
-Ама, шта је сад?! Досадан си к’о шуга! Баш сам наишао на неколико крупних бијелих, а ево видим и понеку жуту. Само да их видиш!
-Ма, пусти сад гљиве! Дођи, молим те! Укочио сам се од страха. Не смијем се помјерити ни за прст.
-Кад си толико навалио, ево долазим! Баш ме занима какву си то алу угледао?
Кад Дугачки приђе, погледа у друга, затим у мјесто на коме је стајао, па рече:
-Ау, Смотани! Ти си баш неки баксуз. Док ја берем гљиве, ти… Како ја видим, овдје ће брале бити посла за многе… Пожуримо!
***
-И, момци, шта је даље било? – озбиљним тоном обрати се исљедник дјечацима испред себе који су сједили један поред другог и повремено се помјерали на столицама, као да су једва чекали да кажу шта имају, па да иду за својим послом.
-Ја, господине, оставим гљиве гдје су и биле и кренем према Смотаном…
-А ко ти је тај Смотани? – опет ће исљедник.
-Па, овај овдје. Тако га зовемо јер некако, никад не зна шта и како треба нешто урадити…
-А како тебе зову?
-Сви ме зову Дугачки. Видите колики сам! Моја баба Петра каже, да је то зато што је била кишна година кад сам се родио.
-Гле, гле! Па, ти си и неки шаљивџија, али сад немамо времена за шалу, него, да чујемо! Све по реду.
-Велим, оставим гљиве и приђем Смотаном, кад имам шта и видјети…
-Шта?
-Он стоји, к’о кип. Укочио сесав у страху к’о мало дијете, па не мрда, а гледа испред себе. Погледам и ја, а пред његовом десном ногом к’о да смо у биолошком кабинету.
-Каквом сад биолошком кабинету?
-У оном гдје нам наставник предаје науку о грађи човјека. И мени су мало клецала кољена кад сам први пут тамо ушао.
-Хоћеш ли ти хумористо већ једном рећи оно што те питам?
-На земљи, баш пред његовом ногом, нема ни лишћа ни траве, а ни гљива…
-А шта има, побогу брате?!
-Ма, господине, из земље вире кости шаке с дугим прстима, само што нису онако бијели као на нашем „мршавку“.
-Јел’ то мислиш на човјечији скелет?
-Мислим, ал’ га ми у школи тако зовемо.
-Да ли се сјећате мјеста гдје сте то видјели?
-Како се не би сјећали? Ваљда је и Смотани нешто запамтио, а ја и сад жалим што сам ту у близини морао оставити необране гљиве. А усадио сам у земљу и мој омиљени штап. За сваки случај, ако затреба…
-Браво момче! – рече исљедник устајући иза стола. – Само, ја бих тебе назвао Замотани. Док ти одмоташ све што мислиш да требаш рећи, човјек се баш начека. Има нас вала, што би сигурно рекла твоја баба Петра, од сваке феле – закључи гледајући у дјечака, па погледавши у своје сараднике озбиљним гласом рече:
-Кренимо колеге! Ко зна чија судбина треба да изађе на видјело? Ко год да је, има право на то.
***
Крајем августа исте године, једног раног поподнева, на главној улици мале вароши зачу се гласно дозивање:
-Господине! Господине! Станите!
Човјек се окрену, погледа у два дјечака поред којих је управо прошао, па изненађено рече:
-О, то сте ви! Смотани и Дугачки.
-Јесмо. Главом и брадом, као што видите – одговори Дугачки.
-Како сте момци, и којим добром сте ту? Школе још не раде, колико знам.
-Ма, раде. За овакве као што сам ја. Био сам на поправном.
-Ко би рекао? А дјелујеш ми као бистар момак.
-Ма, бистар сам ја, али то није довољно. Мора се мало и учити.
-А из чега си имао поправни?
-Из биологије.
-И, јеси ли положио?
-Јесам. Добио сам четворку. Извук’о ме „мршавко“.
-Мршавко? А, да! Сад се сјетих одакле ми је то познато. А како баш он да те извуче?
-Па, лијепо брате. Послије оног догађаја у шуми кад смо брали гљиве, док сам учио биологију за поправни, одлучим да „мршавка“ тотално савладам.
-Како мислиш, савладаш? Ниси се ваљда с њим рвао?
-Ма нисам, Боже сачувај, него сам научио све дијелове човјечијег скелета, до задње кошчице, а баш то данас извучем, и све сам знао.
– Честитам. Као што видиш Дугачки, никад не знаш шта ти кад може бити од користи.
-Кад смо код тога, господине…
-Немој то, господине… Ја сам Гојко. Тако ме зови.
-Добро, чика Гојко. Ви онда нисте дозволили мени и Смотаном да гледамо оно ископавање у шумици. Рекли сте: – „Идите кући. Ово није за дјецу“. Шта сте тада нашли?
-Е, мој Дугачки. Стрпи се мало. Отада су прошла само два мјесеца, па ћу поновити: Боље је да не знате, јер ви сте ипак још дјеца, али ћу вам радо рећи, шта би требало да знате.
-Реците! Реците, чика Гојко! – први пут проговори Смотани. – Дугачки мисли да све зна, као и оног дана…
-Шта је то знао, оног дана?
-Па, говорио ја њему да не идемо у ону шумицу, па макар нас тамо чекала читава тона гљива. А он навалио…
-Браво, Смотани! Баш сам то желио рећи. Не идите далеко од својих кућа, и не лутајте по шумама. Рат се тек недавно завршио. Дјеца, а ни многи одрасли, не знају гдје су биле, а, и остале линије раздвајања територија. На њима се, на несрећу многих свашта догађало, што никако није за дјечије очи и уши.
Значи, момци, не идите тамо, већ чувајте ноге и главе, јер има терена гдје умјесто гљива многи пронађу мине, а онда им гљиве никад више не замиришу.
